Ilustracija

Život u miru i slobodi – evo šta možemo da naučimo od izolovanih plemena


BBC

Kada je ugroženo pleme u Indiji ubilo Amerikanca Džona Alena Čaua, najizolovanija plemena na svetu opet su dospela u žižu interesovanja javnosti.

Indijski zvaničnici tvrde da je Čau bio misionar i da je želeo da pokrsti zaštićeni narod Sentinelaca na ostrvima Andaman i Nikobar.

Ali Sentinelci se plaše došljaka. Na dolazak stranca odgovorili su lukovima i strelama.

Osobe koje se zalažu za zaštitu izolovanih plemena, kao što su to ljudi iz organizacije Survajval internešenal iz Londonu, tvrde da bi iz ovog slučaja trebalo da izvučemo lekciju: ove zajednice treba štititi od spoljnog sveta.

Jedan antropolog je u intervjuu za BBC rekao da postoji rizik da, zbog ovakvih događaja, ljudi pogrešno pomisle da je u svim plemenima život „ružan, brutalan i kratak”.

Zapravo, stručnjaci kažu da bismo od izolovanih plemena mogli mnogo toga da naučimo. Evo nekih lekcija.

Nema mira bez jednakosti

Narod Piaroa koji broji 14.000 ljudi, živi blizu reke Orinoko u državi Amazonas, u Venecueli.

Šta možemo od njih da naučimo?

Moguće je živeti u apsolutnoj jednakosti, a ovakva zajednica može živeti i u potpunom miru.

Ima samo jedna caka: za to je potrebno da se postane anarhista. Nema vlasti, nema države, postoje samo pojedinci i njihova volja da rade ono što im se sviđa.

Rahueniča, šaman plemena Samaria iz Veneceluanske Piaroe, prelazi preko reke

AFP

Narod Piaroa odbacuje nasilje i ne kažnjava decu fizički. Oni veruju da se mir postiže odbacivanjem pojmova vlasništva, konkurencije, taštine i pohlepe.

Niko se ne bavi sportom, niko nije vlasnik zemlje, niko ne može da naloži nekom drugom da radi, a snažno se podstiče da treba učiti od drugih. Međutim, stariji ne uživaju posebno poštovanje – to bi dovelo do društvene hijerarhije, što bi značilo da nisu svi jednaki.

Ideja o pojedincu je najvažnija, iako to isticanje ne vodi u sebičnost. Na svakoj je individui da odabere šta, kako i kada da radi, a odluke drugih ljudi se ne osuđuju.

„Piaroe na dnevnom nivou jedni drugima pokazuju da imaju prava na lične izbore i prava da ne trpe dominaciju kada je reč o širokom spektru pitanja, kao što su mesto za život, posao, samousavršavanje, pa čak i brak”, napisala je američka profesorka Džoana Overing u eseju iz 1989..

Domorotkinja etničke grupe Piaroa odlazi u šumu da sakuplja držva u okolini Puerto Ajačučo u Venecueli

AFP

A pošto je to društvo u kom vlada potpuna jednakost, muškarci i žene imaju status u društvu (mada status njima i ne znači mnogo).

Svakog ko poželi da neguje tradicionalnu predstavu o muškosti, kao što je ona o lovcu, posmatraju sa sažaljenjem i smatraju da toj osobi nedostaje samokontrole.

Ne postoji pojam o stasavanju dečaka u muškarca, piše profesor Overing. „Mladi pripadnici naroda Piaroa ne uče o muškim vrlinama koje treba da prihvate i koje bi ih odredile kao muškarce naspram žena, i kao superiorne.

„Svaka žena sama odlučuje o rađanju i za to je jedina odgovorna: zajednica nema zakonsko pravo na njeno potomstvo, kao ni njen muž, ukoliko bi došlo do razvoda”, napisala je Overing.

Morate da pronađete sopstvenu melodiju

Narod Bajaka predstavlja grupu lovaca-skupljača koji žive u tropskim šumama centralne Afrike.

Šta možemo od njih da naučimo?

To da treba da nađete svoje mesto u društvu.

Bajaka žene pevaju u Kongu

Gill Conquest / Jerome Lewis

Za Bajake, muzika zauzima centralno mesto u izgradnji ličnog identiteta i stručnjaci tvrde da muzički stil u kom uživaju, čak uslovljava njihovo ponašanje.

„Muzika koju pevaju Bajake, gusta je polifonija, što znači da svaki član… peva različitu melodiju i njihovim kombinovanjem dobija se pesma”, kaže Džerom Luis, antropolog koji je proučavao tu grupu duže od dvadeset godina.

On kaže da razni načini na koji svako od njih peva ličnu melodiju, pokazuju koliko Bajake značaja pridaju pojedincu.

„To te uči da budeš drugačiji i takva društva veoma cene samostalnost”, objašnjava on. „Čim dete prohoda, slobodno može da odlučuje gde će spavati i sa kim će se družiti.

„Nemate pravo ni od koga da tražite da učini nešto za vas.”

Ako ne postoje vođe i ako su svi slobodni pojedinci, kako Bajake uopšte uspevaju da sarađuju? Još jednom, odgovor leži u muzici.

„Redovno učešće u tom vidu pevanja pokazalo je ljudima kako da sarađuju u normalnom, svakodnevnom životu”, objašnjava Luis.

„Morate da održavate sopstvenu melodiju dok ostali pevaju njihove, drugačije melodije”, kaže on. 

„Kako biste sarađivali sa drugima i bili efikasni u grupi, morate nečim da se izdvojite.

„To je autonomija u kojoj su ljudi veoma osetljivi na potrebe drugih, kao i na lično pravo da budu drugačiji.”

Moderan život, moderna tela

Devojka iz plemena Janomami, amazonska kišna šuma, Venecuela

Getty Images

Devojka iz plemena Janomami, amazonska kišna šuma, Venecuela

Narod Janomami, urođeničko pleme koje živi u kišnim šumama na severu Brazila i jugu Venecuele, mogao bi da nam pomogne da bolje razumemo naša tela.

Šta možemo od njih da naučimo?

Istraživanje ovog plemena koje je živelo odvojeno od spoljnog sveta sve do kraja pedesetih godina prošlog veka, dalo nam je nove uvide u to koliko savremeni život može da izmeni konstituciju ljudskog tela.

U studiji iz 2015. u kojoj se proučavao izvestan broj žitelja sela Janomamija, otkrivena je najraznolikija skupina bakterija pronađena u čoveku, a među njima su bile i neke koje nikad pre nisu viđene kod ljudi, tvrde naučnici.

Oni napominju da to pokazuje kako moderan život, antibiotici i higijena mogu da umanje spektar bakterija u našim telima.

„Svakim korakom u procesu vesternizacije, mi kao da ostajemo bez dela diverziteta”, kaže on.

Studija je doprinela našem poimanju otpornosti na antibiotike.

Profesionalni medicinski radnici već godinama upozoravaju da preterana upotreba antibiotika otežava lečenje infekcija time što dovodi do razvoja superbuba otpornih na lekove.

U ovoj studiji se zaključuje da žitelji sela Janomamija poseduju jedinstvene gene otporne na antibiotike, uprkos tome što nikad pre nisu uzimali lekove.

Studija je pružila dodatne dokaze za to da se bakterije u našim telima mogu odupreti antibioticima, čak i pre nego što ih ovi uopšte napadnu.

Polako, kuda žurite

Dr Mark Plotkin with a chief from the Sikiyana tribe on the Brazil-Suriname border

Mark Plotkin

Mark Plotkin sa poglavicom plemena Sikijana

Dr Mark Plotkin proveo je 35 godina proučavajući kako izolovana plemena Amazonije koriste biljke u medicinske svrhe.

Šta od njih možemo da naučimo?

To da je sporiji život istovremeno i srećniji život.

Apsolutno protivno onome što kaže medicina (Plotkin napominje da mu je šepanje koje američki lekari nisu uspevali da tretiraju, izlečio jedan amazonski šaman), Plotkin tvrdi da se mnogo toga može naučiti proučavajući način života izolovanih zajednica.

„Otkrivamo da ljudi ne pate od stresa, od bolesti srca, nesanice, te da provode vreme sa porodicama.

„Možda nismo spremni da odbacimo ajfone, ajpede i da u potpunosti odustanemo od tajlandske brze hrane, ali životne lekcije su jasne: usporite, nemojte previše brinuti zbog onoga na šta ne možete da utičete. Ja se trudim da živim prema tom receptu.”

Plotkin koji vodi Tim za očuvanje Amazonije, tvrdi da, iako ima mnogo toga što bi razvijene zemlje mogle da nauče od zajednica koje žive jednostavnijim životom, treba biti oprezan.

„Postoji rizik od prevelikog romantizovanja, baš kao što postoji rizik od toga da prihvatite Isusa i poverujete da ćete živeti zauvek, ili se preselite u grad verujući da ćete odmah imati dva automobila i kompjuter.

„Nemojte previše romantizovati način na koji oni žive, već naučite nešto od njih. Baš kao što se može nešto naučiti i od zapadnjačkih religija.

„Ali kao što ne bi trebalo da suviše romantizujemo urođenike, ne bi trebalo ni da demonizujemo misionare poput [Džona Alena Čaua]”.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]





Source link

Preporučeno za vas