Naselje u Harkovu - grad duhova: "Ovde je sada kao u Černobilju"

Naselje u Harkovu – grad duhova: “Ovde je sada kao u Černobilju”


Kad su ruske granate počele da padaju po Saltivki u februaru, život u stambenim zgradama u ovom naselju obeleženim brojevima postala je lutrija – jedna zgrada je pogođena, druga pošteđena.



Kad su ruske granate počele da padaju po Saltivki u februaru, život u stambenim zgradama u ovom naselju obeleženim brojevima postala je lutrija – jedna zgrada je pogođena, druga pošteđena.

U svakoj zgradi, stanovnici svakog stana preživeli bi zahvaljujući vlastitoj sreći – jedan stan bi bio pretvoren u pepeo, dok bi drugi ostao netaknut.

Kako je bombardovanje Harkova nastavljano – u martu, aprilu, maju i junu – sve je manje i manje zgrada u Saltivki ostajalo pošteđeno.

Sada je ovo naselje grad duhova.

Gde god da pogledate, vidite zlokobne crne tragove požara kako se dižu od prozora tamo gde su udarile granate.

U stranama zgrada imate višespratne otvorene rane.

U krovovima imate pravilne kružne rupe tamo gde su granate prošle, ali se nisu detonirale.

Imate lične stvari raštrkane po stazama između zgrada, izbačene iz gornjih stanova strašnom silinom.

A granate nastavljaju da padaju.


BBC

Kad udare, granate zatresu tlo, a snažni zvuk detonacije krene da se odbija od zgrada i odjekuje preko praznih zelenih prostora i igrališta.

Različite granate i rakete imaju prepoznatljiv zvuk i ostavljaju za sobom prepoznatljive komade šrapnela koje su meštani počeli umešno da raspoznaju.

Među njima su ostaci svuda zabranjenih kasetnih bombi i nenavođenih raketa.

Nijednim od ovih oružja ne može precizno da se cilja, tako da nigde u naselju nije bezbedno.

Kad nema granatiranja, Saltivkom vlada sablasna tišina.

„Saltivka je sada kao Černobilj”, kaže Sergej Kristič (44) dok pere lice vodom iz plastične flaše, u zgradi broj 80.

„Naravno, u Černobilju je bilo radijacije, ali on nije uništen. Mi nemamo radijaciju, ali je ovde zato sve uništeno”, kaže on.

„Ne može da se živi.”


BBC

A opet ima ljudi koji tu žive, životareći u zgradama bez gasa ili vode, na nekim mestima samo jedan ili dva stanovnika u zgradi od po 60 ili više stanova.

Struja je prošle nedelje ponovo uključena u nekim zgrada i nekolicina ljudi se vratila iz stanica podzemne železnice ili drugih skloništa.


Pogledajte video: Tri meseca života u metrou u Harkovu


Ali to je i dalje samo delić ukupnog broja stanovnika Saltivke od pre rata.

Na svom vrhuncu, ovo sovjetsko naselje za industrijske radnike u gradu i njihove porodice – bilo je dom za između 500.000 i 800.000 ljudi.

Vrveo je od porodičnog života.

„Bio je to prelep kraj, imao je prelep park, u parku je bilo lampi, klupa i fontana”, kaže Tamara Koneva, sedamdesetogodišnja penzionerka koja živi u prizemlju polurazrušene zgrade.

„Sada ništa nije ostalo”, kaže ona.


BBC

Tamarin muž je umro u martu, mesec dana od početka invazije.

„Od stresa”, kaže ona.

I tako je ona uglavnom sama u njihovom stanu i skoro sama u čitavoj zgradi.

„Nedostaje mi”, kaže ona.

„Nemam ni želju da izlazim napolje.”

U Tamarinom delu zgrade živi još jedna osoba – pedesettrogodišnji mehaničar Valerij Ivanovič, koji ovde živi 20 godina.

Njegov stan je pošteđen, do sada, sem sitnih delova šrapnela koji su mu razbili prozore i izrešetali veš mašinu, kuhinjski kredenac i zid spavaće sobe kao da su meci.

„Jedva da još neko živi u ovoj zgradi, tu su samo još jedan par, jedan čovek, jedna žena i ja”, kaže Valerij.

„Ljudi ponekad dođu da pokupe svoje stvari, ali ne ostaju.”


BBC

Stanovi u Tamarinom i Valerijevom krilu zgrade relativno su neoštećeni, ali je granata udarila direktno u drugu stranu i stan preko puta Valerijevog pretvoren je u pepeo, srušeni beton i čađave lične predmete.

„Možda će zgrada morati da se uništi, zato što je njen drugi deo uništen, a treći deo je u velikoj meri uništen”, kaže Valerij.

On sada nema posao i nema kuda da ode.

Sleže ramenima.

„Ovo je moj dom, tu sam živeo čitav život”, kaže dok kroz svoj kuhinjski prozor gleda negde iznad drveća.

„Biće veoma tužno ako sve zgrade morale da budu uništene, zato što sam se baš navikao na ovo mesto.”


BBC

Nemajući komunalne usluge u svojim stanovima, neki stanovnici koji i dalje žive u Saltivki napravili su priručne letnje kuhinje, u kojima kuvaju hranu i sede zajedno da bi pravili jedni drugima društvo.

Jednom dnevno, dobrovoljci iz narodne kuhinje Svetska centralna kuhinja kruže po kraju i dele obroke u kutijama od stiropora.

„Saltivka je sada pustinja”, kaže Leon Petrosijan, pedesetogodišnji inženjer koji pažljivo zaobilazi razbijenu crnu volgu oko kratera od granata i ruševina da bi podelio hranu.

„Ljudi koji su ostali ovde nemaju gde da odu”, kaže on.

„Zatočeni su.”


BBC

Leon pali cigaretu dok pravi pauzu. Dostava hrane je slamka spasa za nekolicinu stanara Saltivke.

Ovde nema otvorenih prodavnica i za mnoge je to jedini obrok koji će pojesti tokom čitavog dana.

Sergej Žuravliov, pedesetjednogodišnji doživotni stanovnik Saltivke koji pomaže u dostavi hrane, kaže da je ostao u naselju tokom čitave invazije i najgorih borbi u blizini, kad su ukrajinske trupe bile stacionirane u stambenim zgradama, a linija fronta se nalazila praktično na njegovom pragu.

„Isprva smo osećali strah. Kasnije smo se navikli na zvuke granatiranja”, kaže on.

„Sad ne možemo da zaspimo bez njih.”


BBC

Nad Leona i Sergeja dok puše nadnosi se šesnaestospratna zgrada izbušena i spaljena direktnim pogocima.

Gore na 16. spratu. Larisa Enina iz svog hodnika gleda oprezno u visoki otvoreni prostor kroz rupu gde se nekada nalazio zid.

U zgradi sa 143 stana ostalo je svega petnaestak ljudi, kaže Larisa.

Stan koji deli sa mužem i ćerkom ostao je relativno neoštećen, sem rupa od šrapnela u prozorima.

„Stan blizu našeg potpuno je izgoreo, a naš je ostao netaknut”, kaže ona.

„To je čudo.”

Ali Larisu brine nešto drugo.

Na zidu na 11. spratu nalaze se velike pukotine u zidovima, kaže ona, i misli da će se zgrada srušiti.

„Sada je opasno samo da stojite na balkonu”, kaže ona.


BBC

Rizik je stajati i dole.

Granate odvaljuju komade betona veličine automobila sa viših spratova koji potom udaraju dole u trotoar stravičnom silinom.

Ako pogledate gore sa zemlje, videćete komade koji su se odlomili ali nisu pali, i oni vise opasno iznad preostalih stanovnika.

Direktno ispred ulaza u jednu zgradu, ogroman komad probio je trotoar debeo jedan metar i razbio debelu vodovodnu cev ispod.

Roman Grinčenko, četrdesetosmogodišnji mehaničar koji u Saltivki živi 20 godina, zaobilazi krater pun vode dok ulazi u zgradu i izlazi iz nje.


BBC

Roman sada jede jedan besplatan obrok dnevno i, kao i većina ljudi ovde, preživljava od pomoći države – 64 evra mesečno za njega, 64 evra za njegovu ženu i 96 evra za ćerku.

„Živim ovde 20 godina”, kaže Roman.

„Saltivka je bio miran kraj…”.

Prekida ga zaglušujuća eksplozija – prva od tri granate koje eksplodiraju u blizini.

„Sada je rat”, kaže on.

„Čuju se eksplozije.”


BBC

Rusi su pokušali da zauzmu Harkov u ranim danima invazije i Saltvika je podnela najveći teret tih napada.

Okupatori su na kraju potisnuti, a linija fronta se sada nalazi dvadesetak kilometara od centra grada.

Ali Saltivka se nalazi dobrano u okviru dometa ruske artiljerije – realnost koju je teško ignorisati pod svakodnevnim granatiranjem.

Na ivici naselja još se nalaze rovovi gde su se Ukrajinci ukopali da bi odbranili grad i iskrzani ivičnjaci gde su se njihovi tenkovi peli na trotoare.

Koristili su stambene zgrade za odmor i snajperske položaje, tvrde stanovnici, pretvorivši tako naselje u metu.


BBC

Čini se da malo stanovnika ima nešto protiv njihovog prisustva.

U početku su vojnici išli od zgrade do zgrade tražeći od ljudi sa decom da se evakuišu, kaže Klaudija Čubata, šezdesetpetogodišnjakinja koja tu živi 33 godine.

„Oni su naša vojska”, kaže ona.

„Oni moraju da urade nešto u ratu i morali su negde da se odmore.”

Ali Harkov je samo tridesetak kilometara od ruske granice, tradicionalno grad koji je naginjao ka Rusima i u kom se govori ruski, tako da postoje džepovi simpatija prema okupatoru.

„Tamo gde nema ukrajinske vojske, Rusi ne pucaju”, kaže Boris Rustenko, šezdesettrogodišnji vodeničar, rođen u Sovjetskom Savezu, čija je zgrada teško oštećena i gorela.

„Da Rusija nije napala Ukrajinu, Ukrajina bi napala Rusiju, Krim, Donjeck, Lugansk”, kaže Boris.

„Veoma je prosto. Rusija je to samo predupredila.”


BBC

Boris, kao i mnogi stanovnici Saltivke, ima rodbinu u Rusiji.

U gradovima kao što je Harkov, nasilje pro-ruskih snaga koje je započelo 2014. godine i skorašnja invazija stvorili su manje sukobe u porodicama i među prijateljima.

„Ovo je Rusija, mi smo braća”, kaže Aleksij, šezdesetdevetogodišnji građevinski radnik koji nije želeo da otkriva prezime.

„Ne razumemo zašto su izvršili invaziju. Mi imamo rodbinu tamo i šta sad?”.

Nije samo Rusija kriva, smatra Aleksij.

Zapad treba da „prestane da šalje oružje Ukrajini”, kaže on, zato što to samo produžava rat.


BBC

Dok Aleksij govori, druga stanovnica koja stoji pored njega počinje da plače.

„Bili smo tako srećni što imamo stanove ovde”, kaže Halina, šezdesetdvogodišnja penzionerka.

Njeni prozori, direktno iznad mesta na kom stoji, bili su razbijeni u napadu.

„Rečeno nam je da ih sami zamenimo”, kaže ona.

Popravke bi iznosile pet njenih mesečnih penzija.

Manje od šesnaest kilometara od mesta na kom stoji Halina nalazi se linija fronta.

Vlada bojazan da bi ruske trupe mogle da se vrate u Harkov.

Vadim Denisenko, savetnik ukrajinskog ministra unutrašnjih poslova, izjavio je u nedelju da Rusija još jednom pokušava da pretvori „Harkov u grad na liniji fronta”.

Ispred Halinine zgrade, nekoliko komšinica iz obližnjih zgrada dolazi da pokupi dnevno sledovanje besplatne hrane sa klupe.

Halina ih gleda, sa suzom ispod oka.

„Koliko ih je stradalo do sada?”, kaže ona, vrteći glavom.

„I samo deca, imali su 18 godina. Tek su počeli da žive.”


Rita Burkovska je pomogla u pisanju ovog izveštaja.


Možda će vas zanimati i ovaj video: Ostala sam u Harkovu da bih zabeležila upotrebu kasetnih bombi


Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Vijesti





Source link

Preporučeno za vas