Građani Pariza jedva izlaze na kraj sa stjenicama

Građani Pariza jedva izlaze na kraj sa stjenicama


Francuska se trenutno nalazi u čeljustima stenica.

Ove godine, u Parizu, stenice su pronađene u školama, vozovima, bolnicama i bioskopima.

Ali najezda stenica, infestacija, je uzimala maha već neko vreme.

Čitavo odeljenje u jednoj francuskoj bolnici moralo je 2020. godine da bude zatvoreno pošto je primljen pacijent koji je sa sobom nosio stenice.

Odluka da se zatvori odeljenje doneta je jer je istraga uz pomoć psa tragača pokazala da su četiri sobe bile preplavljene insektima.

Zatvaranje je trajalo 24 dana, a rešavanje problema koštalo je otprilike 400.000 dolara.

Čini se da je ovo sastavni deo pojave stenica tokom koje su ova stvorenja – mali insekti ovalnog oblika manji od zrnca pirinča – postala sve veći problem u gradovima širom sveta u poslednje dve decenije.

Putovanja po svetu – koja su omogućila da insekti skaču sa kontinenta na kontinent skriveni u prtljagu avionskih putnika – olakšalo je njihovo širenje.

Ali jednom kad one negde puste korenje, teško je rešiti ih se, pokazala je skorašnja studija.

Voren But je 2005. godine bio mladi postdoktorski istraživač u Severnoj Karolini kad je počeo da radi naizgled neobičnu stvar.

Zvao je kompanije za uništavanje štetočina i tražio od njih da mu pošalju obične stenice, poznate kao Cimex lectularius.

Između 2005. i 2009. godine, uspeo je da sakupi 161 uzorak iz 38 američkih saveznih država, svaki uzet iz zasebne infestacije.

Nameravao je da ih prouči, ali je njegovo istraživanje bilo prekinuto kad je dobio posao genetičara na Univerzitetu u Tulsi.

Petnaest godina kasnije, udružio se svojom postdiplomkom Kari Luis, koja je sakupila zbirku od 233 stenice iz američkih saveznih država između 2018. i 2019. godine.

Zajedno su imali impresivnu kolekciju.

Ali šta činiti sa njom?

Budući da su bili genetičari, počeli su da sekvenciraju DNK ovih buba.

Tražili su mutacije u oblasti genoma koji kodira natrijumski kanal.

Ovaj kanal ključan je za funkcionisanje nerava – i kod stenica i kod ljudi.

On se nalazi u ćelijskoj membrani svakog neurona u telu.

Kad se otvori, propušta pozitivno nealektrisane atome natrijuma, ili jone, da poteku od spoljašnjosti neurona ka njihovoj unutrašnjosti.

Ovo omogućava neuronu da „skoči”, dozvolivši da se poruke prenesu širom tela.

Natrijumski kanali su ključni za opstanak, ali neki lekovi sprečavaju njihovo pravilno funkcionisanje.

Među njima je zabranjeni pesticid DDT i insekticidi piretroidi – od kojih je ovaj potonji jedan od čestih dozvoljenih lekova za stenice.

Oba se vezuju za natrijumske kanale i sprečavaju ih da se zatvore.

Getty Images

„Nerv neprestano okida i životinja umre od paralize”, kaže But, sada vanredni profesor urbane entomologije na Univerzitetu Virdžinija Tek u Bleksburgu, u SAD.

Tokom godina, stenice su stekle tri različite mutacije u kodiranju gena za natrijumske kanale, što sprečava insekticide da se vezuju za njih.

Ne znamo kad su tačno te mutacije nastale, ali su prisutne najmanje od pedesetih, posle široko rasprostranjene upotrebe DDT-a u Drugom svetskom ratu.

Međutim, sve do sada razmere ovih mutacija prisutnih u populaciji stenica bilo je teško izmeriti.

Studija Buta i Luis pokazala je da je 36 odsto starijih stenica sakupljenih u SAD između 2005. i 2009. godine imalo jednu mutaciju u genu natrijumskog kanala, dok je 50 odsto doživelo dve mutacije.

Samo 2,5 odsto populacije nije imalo nikakvih mutacija i bilo stoga podložno insekticidima.

„Kad god imate jednu od mutacija, to za posledicu ima nekoliko stotina puta jaču otpornost na piretroide”, kaže But.

„Ako imate obe mutacije, to može da ih pojača za oko 16.000 puta. To, dakle, znači da ih nećete ubiti. Možete da ih polijete kofom insekticida, ali to i dalje neće imati efekta.”

U modernijim uzorcima stenica iz 2018-2019. godine, 84 odsto stenica doživelo je dve mutacije u genu natrijumskog kanala, pružajući im potpunu zaštitu.

Nijedna jedina stenica iz skorijih uzoraka iz SAD nije bila podložna insekticidima.

„Primetili smo promenu u učestalosti ne jedne mutacije – jedna mutacija je uvek bila prisutna – već promenu u učestalosti obe mutacije, i stoga veći stepen rezistencije”, kaže But.

„Gotovo svaka populacija buba koju sretnete danas ima obe mutacije, što je veoma loše, jer nećete uspeti da ih ubijete.”

To znači da ne možete da odete u lokalnu prodavnicu i kupite legalni insekticid i očekujete od njega da postigne bilo šta – morate da angažujete profesionalne istrebljivače štetočina.”

Getty Images

But i Luis ovu promenu pripisuju upravo širokoj upotrebi legalnih insekticida.

„Ljudi ne žele da potroše stotine ili hiljade dolara na borbu protiv stenica ako misle da mogu da odu u prodavnicu i kupe flašicu insekticida za 5,99 dolara kako bi ih ubili”, kaže But.

„Nažalost, kad to čine, izdvajaju stenice sa mutacijama, eliminišući one koje mogu da ubiju, ali omogućavajući onima koje ne mogu da ubiju da cvetaju.”

To znači da stenice sa genima koje ih još uvek čine podložnim insekticidima ne preživljavaju da proslede dalje taj DNK, dok one koje su otporne to čine, omogućivši populaciji da rapidno postane teška za istrebljenje.

Da li, dakle, isto važi i za ostatak sveta?

But je 2018. godine sarađivao sa Andrejem Balvinom, ekologom sa Češkog univerziteta životnih nauka u Pragu.

Njih dvojica su zajedno sekvencirali gene 393 stenice uzetih sa 131 jedinstvene lokacije infestacija širom Evrope.

Među zemljama iz kojih su uzeti uzorci bile su Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Švajcarska, Italija, Poljska, Švedska i još neke.

Otkrili su da ne samo da je 3,8 odsto stenica bilo podložno insekticidima piretroidima, već je 93,5 odsto stenica imalo samo jednu mutaciju.

Za razliku od SAD, međutim, nijedna nije stekla dve mutacije.

Činilo se da se nešto dešava kod američke populacije stenica što je podsticalo na veću stopu mutacije.

Moguće je da je u nekom trenutku u prošlosti, ženka stenice sa jednom mutacijom nasumično stekla i drugu mutaciju.

Budući da je to praktično učinilo stenicu imunu na legalne insekticide, ta varijanta se proširila poput šumskog požara čitavom populacijom.

Druge studije su pokazale da je većina stenica u Australiji i Aziji takođe stekla samo jednu mutaciju.

Jedna skorašnja studija je potvrdila da su mutacije sada naširoko rasprostranjene među tropskim stenicama – zasebnoj vrsti poznatoj kao Cimex hemipterus – u Iranu.

Promena u ponašanju

U studiji iz 2016. godine, naučnici sa Australijskog univerziteta u Sidneju pronašli su dokaze da su stenice stekle deblji egzoskelet kako bi sprečile da upiju pesticide u telo.

Što je bila veća otpornost stenica na piretroide, to je bila deblja njena spoljna ljuštura ili pokožica.

Insekti sa debljinom pokožice od oko 10 mikrometara (oko desetine debljine ljudske dlake) bili su rezistentni na insekticid.

Prema Butu, stenice takođe menjaju ponašanje da bi izbegle da budu otrovane.

„Ako pogledate stenice, one su prilično blizu površini zemlje”, kaže But.

„Međutim, sada viđamo da neke mogu da se usprave i udalje telo od površine zemlje, omogućivši im da minimizuju deo tela koji dolazi u kontakt sa insekticidom.”

Ponašanje stenica otežava da se borite protiv njih i na druge načine.

Stenice imaju sklonost da se skrivaju u pukotinama i šupljinama, iza tapeta, ispod tepiha, i među raznim kućnim kršem.

Tako mogu dugo da ostanu bez kontakta sa zaostalim insekticidima.

Ovo je potkrepljeno studijom iz 2020. godine, kada su entomolozi Stiven i Elis Kels izložili stenice i bubašvabe hlorfenapiru, relativno novom pesticidu na koji stenice još nisu postale potpuno otporne.

Getty Images

Koristili su dva potpuno različita proizvoda, tečni sprej i aerosol, a potom izračunali koliko je hlorfenapira zapravo bilo apsorbovano u tela insekata.

Otkrili su za oba proizvoda da je količina insekticida upijena u tela stenica bila značajno manja nego kod bubašvaba.

„Izloženost stenica insekticidu je u velikoj meri odnos vremena i doze”, kaže Stiven Kels.

„Stenice moraju da budu u kontaktu sa ostacima insekticida dovoljno dugo da se doza akumulira. Dakle, ako se ne primene na pravim mestima ili u pravoj koncentraciji vrlo je verovatno da će stenice ili potpuno izbeći izloženost ili neće biti dovoljno u kontaktu da prime smrtonosnu dozu.”

Uzvraćanje udarca stenicama

Šta možemo, ako možemo išta uopšte, da uradimo da pobedimo stenice?

Jedna opcija je toplotni tretman, koji podrazumeva zagrevanje prostorije ili čitave kuće na visoku temperaturu.

U jednoj ovogodišnjoj studiji, istraživači su uzeli 5.400 odraslih stenica sa 17 lokacija sa infestacijom u Parizu.

Razdvojili su ih u pet grupa i stavili svaku grupu u drugi rezervoar da bi simulirali njihovo prirodno okruženje.

Nekima je bila dozvoljeno da se ugnezde među ostatke nameštaja ili komade dušeka ili ćebadi, dok su druge ostavljene nepokrivene na otvorenom.

Istraživači su potom izložili bube toploti.

Sve bube su bile mrtve nakon samo jednog sata zagrevanja na 60 stepeni Celzijusa.

Međutim, studija iz 2021. godine pokazala je da stenice imaju sklonost da naprosto pobegnu kad im postane pretoplo.

To bi mogao da bude problem, naročito u višespratnim stambenim zgradama, gde bi stenice naprosto mogle da se presele iz jednog stana u stan komšije koji ništa ne podozreva.

Zagrevanje vašeg doma takođe nije nešto što bi trebalo da isprobavate sami kod kuće.

„Nikad ne pokušavajte da zagrejete sami sebe”, kaže But.

„Čuo sam priče da su se ljudi služili gasnim grejačima i zapalili svoje kuće. To naprosto ne funkcioniše. Verovatnije je da ćete ubiti sebe nego da ćete nauditi stenicama.”

Neki istraživači pronalaze načine da namame stenice iz njihovih skrovišta kako bi bili podložniji pesticidima.

Studenti sa stokholmskog Kraljevskog instituta za tehnologiju nedavno su napravili mašinu koja može da simulira disanje čoveka.

Ideja je da mašina posluži kao mamac da bi privukla stenice iz njihovih gnezda, jer istraživanje sugeriše da stenice privlači ugljen dioksid (CO2) koji ispuštaju ljudi.

Istraživači takođe razvijaju prirodne biopesticide na koje insekti mogu manje da razviju otpornost.

Nina Dženkins, entomološkinja sa Pensilvanijskog državnog univerziteta, 2012. godine izradila je formulu koja sadrži Beauveria bassiana, prirodnu i autohtonu gljivicu koja izaziva bolest kod insekata ali je bezopasna po ljude.

Getty Images

Za razliku od hemijskih pesticida, koji zahtevaju direktnu dugotrajnu izloženost da bi bili smrtonosni, stenice pokupe spore gljivica dok hodaju preko površine na koju su nanete.

Jednom prekrivene sporama, bube ih šire okolo čisteći se, i u roku od 20 sati, spore se razmnože i zaposednu njihovo telo.

Dženkins je sada oformila sestrinsku kompaniju da bi izbacila proizvod na tržište.

„Stenice treba samo da dođu u kontakt sa tretiranom površinom nakratko da bi pokupile spore i zarazile se”, kaže Dženkins.

„Izložene stenice takođe ponesu sa sobom spore u skrivena skrovišta, zarazivši druge stenice u populaciji. Ova strategija funkcioniše zato što su stenice ‘prisiljene da se hrane krvlju’, što znači da moraju da izađu iz svojih skrivenih skrovišta kako bi potražile krvni obrok.”

U svakom slučaju, novinski izveštaji koji sugerišu da su drugi gradovi u Evropi i SAD „dobili” stenice iz Francuske su obmanjujući.


Pogledajte i ovaj video:


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected].

Vijesti





Source link

Preporučeno za vas